Čačak – Nakon što šljiva prođe proces sušenja koji traje od 26 do 30 sati, ona se skladišti, kondicionira mesec dana, a onda joj se vraća proces vlage kako bi bila spremna za iskoštavanje. U ovom poslu , u Mrčajevcima kod Čačka godinama je mala i odabrana ekipa vrednih žena koje dnevno očiste i do 80 kilograma suve šljive.
Foto: VestiNet
Da je od njive do trpeze dugačak put , potvrđuje Radomir Ljujić kroz čiju sušaru prođe više od stotinu tona ovog voća.
Foto: VestiNet
„ To je neki nivo svake godine, oko 400 tona sirove šljive, odnosno 100 tona suve. Tradicionalno, kupci su osim domaćih i Grčka. Proizvodnja kod nas znatno je skuplja u odnosu na Čile,a najveći problem je što proizvođači ne nastupaju zajednički na tržištu. Čile šljivu suši na otvorenom, na stadionima. Ne ulažu energiju kao mi, da ložimo drva i košpice kako bi zagrejali vodu na sto stepeni i osušili je na 80 stepeni. Oni imaju znatno jeftiniji proces proizvodnje“, kaže Ljujić i dodaje da je Francuska dosta konkurentnija, dok Amerika smanjuje proizvodnju pa bi bilo neophodno da se radi organizovanije.
Foto: VestiNet
„U srpskim sušarama najčešće završi sorta stenlej, dok su Francuzi u prednosti sa aženkom koja ima više šećera, manje kiseline i mogućnost da duže stoji. Predsnost se ogleda i u uređenom sistemu kao i strogim pravilima vremena berbe plodova. Kada je Francuska imala problem sa suvom šljivom, država je stala iza proizvođača tako što je uredila da voćari sami odrede otkupnu cenu koju je pokrila država i omogućila im da sami odrede vreme berbe.Kod nas svi kreću da beru dok je još zelena i imamo problem sušenja zelene šljive , a kada dođe prava šljiva za sušenje, ona nestane, više je nema i svake godine se to ponavlja“, dodaje Ljujić.
Foto: VestiNet
Poslednjih godina u Srbiji se najviše suši sorta stenlej kao čačanska rodna i nada.
Foto: VestiNet
„ Iako Srbija proizvodi male količine suve šljive u odnosu na period od pre sto godina i dalje smo u svetskom vrhu po izvozu suve šljive i nalazimo se na desetom mestu. Najveće količine suve šljive završe na tržištu Rusije i u nekim zapadno evropskim zemljama,a deo roda ostane i na domaćem tržištu.
Šljiva je već vekovima jedan od najprepoznatljivijih simbola srpske poljoprivrede, a tradicija sušenja ploda opstala je do danas. Iako se tehnologija menjala, sorta se birala pažljivo, a tržišta osvajala strpljivo — suva šljiva iz Srbije i dalje ima svoju posebnu vrednost i tražnju.
Foto: VestiNet
“Najveće količine završe u inostranstvu. Srbija, iako danas proizvodi mnogo manje suve šljive nego što je to bilo pre sto godina, i dalje je u svetskom vrhu po izvozu — trenutno smo na 10. mestu. Najveći deo suve šljive ide pre svega na tržište Rusije, zatim zemalja Zapadne Evrope, dok se određena količina realizuje i kod nas.”- kaže Darko Jevremović direktor Instituta za voćarstvo u Čačku.
I zato, iako se vremena menjaju, a količine danas nisu kao nekada — srpska suva šljiva i dalje pronalazi svoj put do najzahtevnijih kupaca. Nije samo plod, nego mali zalogaj naše tradicije i ukusa koji traje. Od njive do trpeze — to je put koji Srbija zna da napravi, a Čačak u tome ima posebnu ulogu, jer upravo se ovde i rađaju sorte šljive koje su osvojile svet.
VestiNet
