Dolazak Pojasa Presvete Bogorodice u Beograd predstavlja događaj od izuzetnog duhovnog i istorijskog značaja.
Posle mnogo vekova, srpski narod ima priliku da se pokloni jednoj od najvećih svetinja pravoslavlja, koja simbolično povezuje apostolska vremena, Vizantiju, Svetu Goru i duhovno nasleđe Srbije stvarano još od doba Nemanjića.
Ovih dana Srbija svedoči jednom svetom i veličanstvenom prizoru.
Stotine hiljada ljudi, čitave porodice, majke sa decom, mladi i stari, stoje satima u redovima kako bi se poklonili Pojasu Presvete Bogorodice.
Za neke je to molitva. Za neke je nada. Za neke je isceljenje i zahvalnost. A za neke je možda poslednji oslonac u vremenu punom neizvesnosti.
Vidim da se ovih dana vode rasprave. Neki ljudi postavljaju pitanja, neki kritikuju, a neki se čak i podsmevaju i omalovažavaju one koji stoje u redovima ispred hramova. Želim da kažem nešto kao čovek tradicionalista iz porodice Karić, koji poštuje i svoju veru i pravo svakog čoveka da misli drugačije.
Verovati nije obaveza — vera je ljubav.
Ali niko nema pravo da ponižava i ismejava one koji veruju.
I sam sam sa svojim unucima bio u tom redu. Članovi naše porodice, a posebno unuci, čekali su od sinoć do danas više od četrnaest sati da bismo se poklonili ovoj velikoj svetinji.
Za sve to vreme nije bilo ni nervoze, ni svađe, ni nezadovoljstva. Naprotiv — na licima ljudi video sam blagost, nadu, snagu duha i sjaj. Posebno sam bio srećan kada sam video porodice sa decom: ne samo roditelje koji decu drže u naručju, nego i majke koje su sa decom u kolicima strpljivo čekale u redu. Video sam ljude kako pomažu jedni drugima i dele lepu reč.
Video sam snagu Srbije – snagu njenog duha i njeno pomirenje. Takvu Srbiju bih voleo da gledam svakog dana: Srbiju blagosti, mira i ljudskosti. To je naš narod.
Vekovima je naš narod opstajao zahvaljujući upravo toj duhovnoj snazi.
Kada nije imao državu, imao je crkvu. Kada nije imao vojsku, imao je veru. Kada nije imao bogatstvo, imao je snagu i nadu.
U manastirima su sačuvani naš jezik, naše pismo, naše ime i naše pamćenje.
Prva slova naučio sam u našoj Pećkoj Patrijaršiji.
Zato onima koji nas kritikuju i koji nas ne razumeju želim da kažem: naše škole, naši univerziteti i naše obrazovanje začeti su u svakoj crkvi i svakom manastiru.
Zato i jesu snaga Srbije naš sveštenik, učitelj i lekar — svetlost naša. Narod koji ne ume da ceni svog sveštenika, učitelja i lekara nema budućnost; a narod koji ih poštuje — narod je koji večno živi.
I zato nije slučajno što je istorija potvrdila da jedina dva naroda koja imaju kulturni kontinuitet od srednjeg veka jesu srpski i engleski narod.
Jer narod koji ume da ljubi, koji živi od svog rada i stoji u istini, ne iščezava — ostaje pred tobom i pred vremenom.
Zato za milione ljudi svetinje nisu predmet sujeverja, već deo porodičnog i nacionalnog identiteta.
Neko će u Pojasu Presvete Bogorodice videti drevnu relikviju.
Neko će videti simbol majčinske ljubavi.
Neko će videti vezu sa svojim precima.
A neko će u tišini molitve pronaći mir koji nigde drugde nije uspeo da nađe.
I sve to treba poštovati.
Posebno me raduje što ovih dana ispred hramova vidimo mnogo mladih ljudi.
To nije povratak u prošlost. To je traganje za smislom.
U vremenu kada tehnologija napreduje brže nego ikada, kada veštačka inteligencija menja svet, čovek i dalje postavlja ista pitanja:
Ko sam? Odakle dolazim? Šta ostavljam svojoj deci? Šta je dobro, a šta zlo? Na ta pitanja ne odgovaraju mašine. Na njih čovek odgovara svojom dušom.
Zato bih zamolio sve ljude dobre volje da pokažu razumevanje i poštovanje prema onima koji svoju snagu pronalaze u veri, baš kao što vernici treba da poštuju pravo drugih da misle drugačije.
Srbija je dovoljno velika za sve nas. I za molitvu i za nauku. I za tradiciju i za modernost. I za veru i za slobodu izbora. A čovek koji poštuje tuđu veru, čak i kada je ne deli, pokazuje veličinu svoga duha.
Posebno raduje što među onima koji dolaze da se poklone ovoj velikoj svetinji ima ljudi različitih nacionalnosti i veroispovesti.
To nas podseća da poštovanje vere i svetih mesta može biti most među ljudima, a ne razlog za podele.
Danas, nažalost, imamo podeljenu omladinu i podeljenu Srbiju. A ovaj Pojas pokazao je da Majka Božja ljubi sve, poziva sve i pred sobom okuplja sve — bez obzira na to kome pripadamo, jedan smo narod pod njenom milošću.
Ne dopustimo da mržnja uzme maha, niti da zaborav prekrije istinu.
Neka nas zato ovaj veliki narodni sabor oko jedne svetinje ujedini i podseti na nešto važno: Narod bez korena ne može imati budućnost. A narod koji čuva svoje korene ima snagu da gradi budućnost. Narod koji čuva svoje svetinje ne živi u prošlosti.
On iz svojih korena crpi snagu za budućnost. Zato ne treba da se stidimo svoje vere, svoje tradicije i svojih predaka. Jer narod koji zna ko je bio, znaće i kuda ide.
VestiNet
