Čačak – Danas je u sali Skupštine grada Čačka održan komemorativni skup u čast barda srpskog i čačanskog novinarstva Gvozdena Otaševića.
Da odaju dužno poštovanje čoveku koji je svojim delom na neki način obeležio jednu epohu u gradu na Moravi, došli su prijatelji, kolege, ljudi iz političkog i kulturnog života Čačka, sportisti, ali brojni akteri njegovih rublika i članaka.
foto: GZS
Todorović: Izgubili smo velikog čoveka, porodica oslonac i stub, a grad Čačak, poslednjeg velikog novinara
Članovima Otaševićeve porodice i svim prisutnima u sali obratio se gradonačelnik Čačka Milun Todorović koji se osvrnuo na svoje odrastanje koje je u znatnoj meri obeležio upravo Gvozden Otašević I kome se upravo zbog toga do zadnjeg dana obraćao sa „profesore”.
„Ja sam imao tu sreću da u njegovom komšiluku odrastam i da me on vodi kroz život, uči pravim vrednostima, uglavnom uvek istini i da nije sve u životu crno – belo. Da uvek treba naći sredinu, treba razmisliti, saslušati i drugu stranu, ponovo razmisliti, pa ponovo sesti sa ljudima i pričati. On je voleo ljude, voleo sport, voleo je svoj Čačak, svoju porodicu, a onda kad vam ništa ne kaže, onda vam ustvari najviše kaže. Kada ćuti, kada vas sluša, klimne glavom, malo se onako po onoj njegovoj bradi počeše, onda vam sve kaže”, rekao je Todorović.
Gradonačelnik se sećao i zajedničkih sportskih dogodovština, ali i ratnih godina.
Gradonačelnik Čačak Milun Todorović, foto: GZS
„Imao sam tu sreću i zadovoljstvo da kao mlad momak odlazim sa njim na neke turnire, voleo je fudbal pa je veoma rado i često organizovao nas mlađe igrače Borca da odemo i u Caganje, Jančiće, Rošce i ništa mu nije bilo teško i to druženje, ti dani provedeni sa njim u prirodi, navodili su nas da a naravno i mene da kao mlad čovek shvatim da postoji neko ko vas poštuje. Kada imate 16, 17 i 18 godina to vam mnogo znači. Možda smo se u poslednjih osam godina najmanje viđali i razgovarali, imali smo neke svoje rituale. Pre toga devedesetih godina prošli smo kroz slične situacije u toj nesrećnoj Jugoslaviji i tokom raspada te naše bivše otadžbine i veoma smo slično razmišljali. Prošli smo teške trenutke, ali uvek sa optimizmom izlazili iz njih i tražili nadu u budućnosti, u novim pokoljenjima, u deci, prijateljima i u našem Čačku. Kao nosilac Decembarske nagrade grada Čačka, najvišeg odlikovanja koje naš grad može da uruči pojedincu, Gvozden je to odavno zaslužio a dobio je pred kraj svoje novinarske karijere. Pored toga što je bio novinar, on je bio sjajan publicista, veliki erudita, književnik, veoma zabavan, duhovit. Imali smo mi neke kartaške igre devedesetih godina u kojima ga niko nije mogao pobediti, a pored toga što je bio vanredno inteligentan, valjda je to odlika inteligentnih ljudi, bio je i neverovatno duhovit. Izgubili smo velikog čoveka, porodica oslonac i stub, a grad Čačak, ja mislim bez uvrede, poslednjeg velikog novinara. Neka mu je večna slava i hvala za sve što je učinio za Čačak”rekao je gradonačelnik Todorović.
Leposavić: Poštovao je sve, naročito poljoprivrednike i siromahe, govorivši da njih možeš pogledati odozgo samo kada im pružiš ruku da ustanu
Dr Aleksandar Leposavić se osvrnuo na zajedničke dane provedene na Kosovu i Metohiji.
„Znao sam ga i znao sam ko je, jer samo njegove tekstove znao da isčitam više puta, zbog toga što sam u njima nalazio davno izgovorene reči starina i umnih ljudi iz davnog detinjstva, a koje se danas skoro i ne koriste. Ipak, prvi utisak o nenametljivom i skromnom čoveku kada me je davne 2005. godine sačekao na ulazu Instituta za voćarstvo, da dogovorimo tekst o malinama, ostao je do zadnjeg dana
našeg poznavanja i druženja. A od tada imao sam sreću da sa njim provedem dosta vremena, najviše na putovanjima koja su bila česta, najčešće obilazeći naš narod na Kosovu i Metohiji, prilikom kojih sam imao priliku da slušam čoveka spremnog da, iz nekome beznačajne sitnice, ispiše najlepše reportaže o običnim ljudima i njihovoj borbi za ostanak i opstanak u najsurovijim uslovima u neprijateljskom okruženju.
Zbog tih sitnica, Govzden je znao da pretplati papriku vezenku, Albancu na pijaci u Štrpcu 2008. godine, da bi od njega saznao kako žive i zbog čega se oni iseljavaju usled izneverenih očekivanja i nasilja njegovih sunarodnika. I da mi posle toga prizna da mu cilj nije bio samo razgovor i da je platio veću cenu jer su ga vezenke setile na njegovu majku i nezaboravni ukus njene zimnice.
Intelektualac ponikao iz naroda nikoga nije ostavljao ravnodušnim, bilo da se radi o najmanjem detetu ili najpriznatijem naučniku ili umetniku. Poštovao je sve, naročito poljoprivrednike i siromahe, govorivši da njih možeš pogledati odozgo samo kada im pružiš ruku da ustanu.
Sa njim se nikada nije moglo desiti da ćutimo. Pričao je o svemu. Najviše o porodici i deci koja su mu mnogo nedostajala. Često je roditeljski znao da mi kaže da deca nikada ne izlaze iz srca i novčanika. A pomagao je svima. Jedan njegov naslov bio je dovoljan da se nađu načini i sakupi pomoć za najmnogodetniju porodicu sa četrnaestoro dece, koji, kako je znao da kaže, žive u planinskoj nigdini i besputi Šar planine, odblokira račune Instituta zbog njiva koja se isprečila između nekadašnjih vlasnika i ministarstva ili umešno provuče informaciju o nestašici maline na svetskom tržištu in a taj način pomogne prodaju našeg najprofitabilnijeg voća.
Aleksandar Leposavić, foto: GZS
Student generacije i jedan od dvojice novinara Politike kome je, od osnivanja ovog glasila, produžen ugovor po sticanju uslova za penziju, je otišao onako kako je i živeo. Tiho i nikoga neopterećujući.
Saznavši vest o njegovom odlasku, a znajući koliko mi je značio, njegova koelginica iz Politike mi je kasno sinoć poslala poruku. Dobro te je procenio. Nedostajaće ti. A već nedostaje. Zbog svega toga i zbog svega što je za nas učinio neka mu je večna slava i hvala”rekao je Leposavić.
Nikolić: Bio je najmudriji i najhrabriji među nama
Od Gvozdena Otaševića oprostio se i njegov imenjak i kolega Gvozden Nikolić sa kojim je pokojni Otašević proveo poslednjih 15 godina utirući i trasirajući put redakciji Glasa zapadne Srbije.
Gvozden Nikolić, foto: GZS
„Skoro 20 godina smo proveli zajedno i mislim da je od prvog dana jedini čovek koji je verovao u nas i koji nas nije ostavio do sudnjega dana. Bio je najmudriji i najhrabriji među nama i bio je najveći među svima koje ja poznajem. Takav je bio. Takav je i otišao. I takav će ostati zauvek među nama. Hvala ti brate moj”, kazao je Nikolić.
Dragoslav Otašević: Gvozden se sam pozajmio Gradu Čačku
U ime porodice okupljenima se obratio sin pokojnog Gvozdena Otaševića, Dragoslav koji se kako je kazao „u ime svog pokojnog oca Gvozdena Otaševića, i u ime porodice”, zahvalio Skupštini Grada Čačka, prijateljima i poznanicima njegovog oca koji su smatrali da je način na koji se njegov otac bavio poslom koji je najbolje znao da radi zaslužio da se obeleži jednim ovakvim skupom.
Dragoslav Otašević, foto: GZS
„Možda će zvučati čudno, ali ovaj govor će trajati duže od svega onoga što smo Gvozdden i ja razmenili do mog odlaska na fakultet! Jednostavno, u ’retkim’ trenucima kada bismo se sretali, odnosno kada bi Gvozden Otašević, kao i svaki Gvozden Otašević, dolazio kući, slušao bih monologe svoga oca
o njegovom životu, delove događanja kojima je prisustvovao, opise dešavanja počev od osnovne škole, priče o slikarskim fakultetskim ljubavima…Trpeo bih njuškanja posle prve žurke u osmom razredu jer je sumnjao da sam počeo da pijem, a sve što sam izgovarao za to vreme je bilo: ’Nisam’, ’Ali, nisam’, ’Pio sam sok od borovnice’ itd….što je, na žalost, sve bilo i istina!Iskreno, nisam pročitao ni deo stvari koje je moj otac napisao…Kao što svako dete ne sluša svoje roditelje, tako nisam ni ja svog!Međutim, imao sam priliku da debatujem sa svojim ocem i jedan opus knjiga koje je napisao je i rezultat onoga što sam ga ubedio da uradi. Da napiše stvari kojima je prisustvovao! U poslednjih par godina smo Gvozden Otašević i ja počeli da razgovaramo i da sumiramo utiske našeg odnosa. Jasno Vam je da su se ti razgovori završavali njegovim ustajanjem od stola, budući da sam, kao mlađi, odnosio pobede u tim generacijskim duelima jer smo obojica znali da ne možemo da vratimo vreme koje smo zajedno izgubili i da je sve ono o čemu govorimo samo plod onoga što je moglo da bude!Naravno, niti je bilo šta izgubljeno, niti postoje bilo kakvi neraščišćeni računi, Gvozden se sam pozajmio Gradu Čačku!
Da nikoga ne preskočim, hvala Vam svima! Jedna od stvari koju nisam zapamtio jeste ime jednog poljskog filozofa, makar je Gvozden tvrdio da je poljski jer ja ne znam poljski, nije znao ni on, čija misao je: ’Život je samo prost skup budućih rastanaka!’ I ovo je jedan od njih! Za oca se može pronaći podosta sinonima, ljudi bi rekli ’svoj’, ’osobenjak’, pa i ’namćor’, ’mani me njega’ i tako dalje, ali jedno molim sve one koji slušaju ono što o njemu imam da kažem! Ja, kao sin, možda i subjektivno, smatram da Gvozden nije ’nevoleo’ ljude! Dosta je tu bilo priča koje nisu pretočene u knjige, a kojih se sećam kao petogodišnje dete koje čeka oca da se vrati posle više od dva meseca neviđanja…
Gvozden Otašević je svoj život posvetio herojima Čačka i Srbije, velikim i malim…naravno da mali heroji i ne postoje!? Gvozden Otašević je voleo ljude, ali nije voleo ono što je video u njima! A video je svašta! Neko od nas je i to morao! I kao lični pečat koji imam da dam oproštaju od svog oca posle pređenog puta, iako nisam uvek razumeo, u jedno sam uveren, služeći se terminima kojima se on služio čitav svoj život: ’Gvozden Otašević je uvek imao svoj lični rod, broj i padež.’ I od sve trojice nije odustao!”
GZS/VESTINET
